Руска штампа о нама …

Текст написан за једне руске новине:
„У Срба постоји једна стара изрека – „не види шуму од дрвећа“, када од чињеница, детаља, увијене форме писане речи, па и написаног између редова човек не схвата шта неки дипломатски документ уопште значи за његов тренутни статус, будућност његове државе и народа. Па чак и да је тај документ, изузетно повољан, можда идеалан и супериоран – гарант његовог испуњења никада није била дата „часна реч“, или позивање на Бога и заклетву, или чак депозит у злату, благу, па чак и заточницима краљевске крви као гарантима. Увек је страх од одмазде био бољи баланс, сила оружја је навек давала тежину потписаном папиру.
То је на жалост и принцип деловања поборника макијавелистичке школе западне „дипломатије“, која међународним споразумима, договорима, уговорима користи све до сада познате алате у сврху скретања пажње, психолошког притиска, прикривених па и отворених претњи, не презајући од лажи, исконструисане „истине“, „фолс флег“ операција, па чак и физичких ликвидација. И то раде калкулишући по принципу – што брже, што јефтиније, што безболније, наравно по њих.
У мрачним данима униполарног света, када су САД оружјем, доларом и свим расположивим средствима силовале планету Земљу, касних деведесетих година у фокусу се нашла мала земља на Балкану, исцрпљена грађанским ратом индукованим деловањем „сиве дипломатије“ запада. Тадашња „крња“ Југославија, коју су чиниле републике Србија и Црна Гора, морала је да прими завршни ударац како би у глобалистичкој офанзиви либералног капитала и наметнуте религије „слободног тржишта“ САД, као водећа сила и њени сателити у батинашкој организацији познатог као „НАТО“ – осигурали стратешку позицију очувања оружјем свог пљачкашког похода. У новијој историји, претпоследња година двадесетог века се може сматрати најмрачнијим периодом после чувеног средњег века. Русија је била на коленима, предвиђања су била да ће за најдаље две године бити расцепкана међу хијенама.
Но, два потпуно невероватна и непредвиђена догађаја су се десила те 1999-те године. За премијера Русије је именован Владимир Владимирович Путин, а Југославија је пружила херојски отпор читавих 78 дана суровом бомбардовању, пешадијским нападима, и медијском сатанизовању 19 земаља НАТО пакта, предвођених тада тренутно највећом војном силом – САД. Могло би се рећи да су та два догађаја повезана, да су Руси на примеру Србије видели своју извесну бдућност. Као истурена испостава, „мали Руси на Балкану“, Срби су били проба пре правог удара на Исток. И тада креће потпуно различит ток судбине српског и руског народа….
Док је Русија почињала свој мучан али стабилан пут ка опоравку привреде, одбрамбене, дипломатске и економске моћи – Србија је све дубље тонула у економску кризу, окупацију „прогресивних“ снага после прве „наранџасте“ револуције, губила војну моћ кроз „споразуме“, од Кумановског којим је завршен рат – па до ИПАП и СОФА споразума, потписаних искључиво са тим циљем – даљњег уништења имуног система државе. „Индивидуални акциони план партнерства“ (ИПАП), и „Споразум о заштити снага” (СОФА) спадају у арсенал оружја којим се не штите, него уништавају интереси државе са којом се потписују. Можемо данима расправљати о донетим и усвојеним детаљима тих споразума, али која је уопште поента то радити?

Факти:
– Медијска моћ у рукама запада као инструмент политичко/дипломатских притисака кроз монтиране афере и „фолс флег“ операције може за 15 минута поништити било какав споразум потписан са неутицајним, сиромашним земљама где су инсталирани корумпирани политичари за мање времена него што је потребно попити кафу;

– Једном потписан, документ који отвара врата – или боље речено – скида панцир са меканог стомака једне државе, губи свој значај, јер је послужио као фаза за следећи планиран потез. По правилу – ригорознији, тежи, мучнији, понижавајући у већем обиму;

– Документа је обавезна да се придржава само слабија земља, пошто због инсталираних и уцењених политичара – никада се неће десити да се упути нота – без обзира на протест јавности, интелигенције и стручних кругова;

– Зарад остварења сопствених интереса, некадашње империјалне силе запада огрнуте плаштом демократије не мењају свој modus operandi, док не наилазе на оружани отпор – маскирају свој продор користећи се флоскулама, паролама и «меденим језиком» о «заштити људских права», «угрожености мањина», «родне равноправности», али немају скрупула да се кроз режиране инциденте маше оружане силе – искључиво и само онда када остварују напредак ка стратешки зацтраним тачкама сопственог курса.

По принципу – док неком не смркне, другом не сване – Србији се ни у минималном проценту не пише добро, те је свака помоћ у овом тренутку пожељна, неопходна и преко потребна. Срби као народ се неће одрећи сопственог идентитета, традиције, вере и културе, али сваким сатом и даном позиција родољубиво опредељених Срба постаје све тежа. Птице на грани у Србији знају да је власт дубоко корумпирана, вођена плитким емоцијама према задовољењу сопственог ега и либида, лакома на новац и моћ на позицији. Свесни људи који се побуне због издајничког, мафијашког и недомаћинског вођења државе, па и отворене издаје – остају без посла и извора финансијског опстанка. Претње, уцене, бахатост миљеника власти се подразумевају. Закон је мртво слово на папиру, правосуђе и истражни органи немају независност у деловању, него су буквално претворени у сопствену фарсу. Издаја српских интереса од стране политичког врха Србије није изненађујућа, јер се од издајника и очекује издаја. Никада већи јаз није био него што је сада – фаворизованог слоја повлашћене мањине блиске врху, и огромног дела популса, без основних услова за нормалан живот. Деценије стреса, лаганог али континуираног умањења квалитета образовања, здравствене заштите, емотивног и психолошког притиска, апатије, депресије и очаја узимају свој данак. Фронт негативних снага је појачан директним уплитањем страних дипломата у унутрашње уређење државе Србије, на свим нивоима, безобзирно и безобразно прекорачују свој статус дипломатских емисара својих земаља. Невладине организације финансиране из фондова «дубоке државе» испуњавају задатке негативно емотивног притиска на доминантан народ, шире идеје супротне принципима Православља, породице, културе и морала. Србије је нокаутирана, одбројавање је већ почело.
СОФА и ИПАП споразум за Србе је срамотна издаја. Њиховим потпиивањем, Русија може у већ извесном будућем рату сматрати Србију територијом са које оперишу НАТО снаге, што значи да би Србија била сасвим легитиман војни циљ за Руске ракете, технику и чизму. Али, Руси могу бити апсолутно сигурни у једну ствар – Срби НИКАДА неће узети пушку под обележјем НАТО и кренути на своју браћу. Не због тога што нас вежу векови међусобне помоћи, братске љубави и руке, блискост језика и духа, мада је све то истина….
Срби ускоро неће имати снаге ни руке да подигну у сопственој одбрани.

 

ТЕКСТ У ЦЕЛОСТИ ПРЕУЗЕТ СА ФБ СТРАНИЦЕ РАДОМИРА ПОЧУЧЕ 16.06.2017 !

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s