NATO SRBIJA: Kad zločinačka alijansa žari i pali srpskom vojskom, smenjuje generale, pukovnike…

Piše: pukovnik Goran Jevtović

tenk-slomljena-cev

Reorganizacija, transformacija i prestrukturalizacija …

Period 2001-2002. bio je preloman za tzv. reorganizaciju, odnosno, racionalizaciju i reformu odbrane a, u praksi, to je bio početak razbijanja Vojske Jugoslavije.

Tada je udaren, na našu žalost, od strane najvišeg državnog vrha, pre svih čuvenog Vrhovnog saveta odbrane, a pod žestokim pritiskom i prema planu zapadnih sila, svojevrsni pečat i položen kamen temeljac za one procese koji će se u brutalanoj formi odvijati u vremenu koje će tek uslediti –period od 2003. do kraja 2007. godine.

Još jednom da se podsetimo, cilj navedenog posla bio je definisan (apsurdno ali je tako) od strane dojučerašnjeg neprijatelja. Onog istog koji nas je oružano napao 1999. godine i naneo velike ljudske, pre svega civilne žrtve i materijalnu štetu od skoro 100 milijardi dolara, a indirektno proizveo kud i kamo veće posledice za čije otklanjanje će biti potrebne decenije, a za zaborav, verovatno vekovi.

Šta smo to, između ostalog, prihvatili da uradimo?

Pristali smo da nam, u ratu nepobeđenu, snažnu, sjajno organizovanu i strateški (u prostoru) adekvatno odbrambeno postavljenu, dokazanu, prekaljenu ratnu i mirnodopsku vojsku, „reorganizuje” i „reformiše” upravo NATO. Zapadni savez koji je preko šest stotina puta bio jači u vreme agresije, ali tada nije uspeo u svojim naumima i planovima.

Naravno da je zemljama članicama Alijanse jedan od ciljeva bio svojevrsna osveta za napred navedeno. Ali, to nije bilo primarno. Osnovni razlog bio je otimanje pokrajine Kosova i Metohije i stvaranje naoko nezavisne, a u praksi vazalne tvorevine sa svim elementima globalističkog protektorata, kojim se baš tako i upravlja. Na sličan način, kao i sa ostatkom Srbije.

Tako ambiciozan plan, baš kao što je bilo i demontiranje same SR Jugoslavije, naši „prijatelji” nisu mogli izvesti u uslovima u kojima bi im se „pred očima” nalazila potpuno očuvana vojska, koja je u svakom trenutku bila sposobna da predupredi navedene zamisli i u praksi onemogući kršenje i neispunjenje državnih obaveza prema Rezoluciji SB OUN 1244.

*

NATO planeri i operativci su brzo shvatili da će obezglavljivanje Vojske Jugoslavije i njeno demontiranje po dubini ići otežano, te da će proces razgradnje potrajati i zahtevati dodatnu energiju, upornost, strpljenje i pre svega, maštovitost.

Bili su svesni rizika, napete situacije, opterećeni mogućim vojnim (protiv)udarom, suočeni sa mogućnošću neplaniranog odgovora, eventualnom pobunom širih razmera i drugim nekontrolisanim procesima. Jednostavno, bili su nespokojni, da to ne kvalifikujem kao uplašeni, jer bi malo ko sa ove vremenske distance u tako nešto poverovao.

Zato su primat u realizaciji tako složenog zahvata dali medijskoj podršci, koja je bila svojevrsna „ariteljerijska baražna vatra”, kako bi se „bojište” omekšalo i stvorili uslovi da protivnik poklekne. U prevodu, trebalo je planski i organizovano dezinformisati narod, ubediti ga ne samo da je takav proces neminovnost, već, naprotiv, poželjan i koristan iz demokratskog, evropskog, finansijskog i ostalih uglova. Usput, ali težišno, bilo je potrebno klevetati i napadati generale i admirale (ali i ostale pripadnike vojske) kao recidive „diktatorskog režima”.

Aktivnosti su se odvijale, uslovno, na tri, samo na prvi pogled odvojena „fronta”, ili, u tri pravca:

(1) intenzivno kadrovanje u vrhu vojske, koje se pretvorilo isključivo u značajno smanjenje broja a zatim i protivzakonito penzionisanje generala i admirala, posebno ratnih komandanata armija, RV i PVO, Ratne Mornarice, pomoćnika i načelnika u Generalštabu i Ministarstvu odbrane, komandanata korpusa i ostalih sastava;

(2) reorganizacija VJ, koja je imala za cilj gašenje (neutralisanje) strategijskih grupacija – armija u Kopnenoj vojsci, odnosno sastava istog nivoa i ranga u RV i PVO i u RM, i radikalno smanjenje brojnog stanja, kako mirnodopske tako i ratne vojske;

(3) nametanje evroatlantskih postulata i „vrednosti”, pokretanje procesa za potpuno neprirodno uvlačenje u NATO program „Partnerstvo za mir”, unapređivanje tzv. međuarmijske saradnje sa zapadnim zemljama i, posebno, priprema a zatim i upućivanje na školovanje i kursiranje „perspektivnog” mlađeg kadra u raznorazne centre zemalja članica Alijanse.

Uz sve to počela je ozbiljna propaganda o tzv. civilnom služenju vojne obaveze i skraćivanju vojnog roka regruta, dakle, depopularisanje vojnog poziva i časne obaveze odbrane države kao takve.

Navedene aktivnosti pratio je jedan poseban, možda i najvažniji „front”, koji se odvijao paralelno i punim intenzitetom – ozbiljni pokušaji slabljenja borbenog morala ljudstva (pogotovu u osnovnim jedinicama i sastavima), unošenja smutnje, nesigurnosti i neizvesnosti, kako bi se stvorio ambijent za pojavu defetizma, razočarenja, obračuna i dezorijentisanosti. U isto vreme se nad ratnim kadrom nadvijao zlokobni i preteći „oblak” Haškog tribunala, ali i domaćih istražnih organa kojima su podršku davale brojne zapadno sponzorisane NVO.

**

1. Nakon što su propali isforsirani pokušaji da se u uslovima medijske harange krajem 2000. i početkom sledeće godine, izvrši protivzakonita smena načelnika Generalštaba, general-pukovnika Nebojše Pavkovića, kao prvog čoveka Vojske i svojevrsnog simbola otpora agresoru, a sa njim, u paketu, i general-pukovnika Vladimira Lazarevića, komandanta 3. Armije, dve ključne figure i žive ratne legende (koje su im posebno „upadale u oči”), odlučeno je, a to je praksa i potvrdila, da se taktika neznatno promeni, i da se krene zaobilaznim putem, ali da, ipak, budu realizovani projektovani ciljevi.

Kolokvijalno rečeno, bilo je potrebno „ogoliti hrast, poseći mu korene, a zatim ga iščupati.”

Usledila su, počev od 31. decembra 2000. godine, kada je penzionisano oko 20 generala odjednom (od čega svega nekoliko koliko se sećam, prema ranijim, redovnim planovima), da bi od marta 2001. godine, skoro svakog meseca, pojedinačno ili po manjim grupama, vršeno, prema precizno skrojenom i vođenom planu, penzionisanje vrhunskih i prekaljenih generala i admirala na službi u Vojsci i Ministarstvu odbrane.

Bila je to zanimljiva taktika – korak po korak, jedan po jedan, pažljivo i bez velike buke, u gotovosti da se prikoči ukoliko krenu nepredviđeni događaji.

Tako je uklonjeno, do kraja samo te 2001. godine, obratimo pažnju – 1 general armije, 12 general-pukovnika, 15 general-potpukovnika i 14 general-majora, ukupno njih 42.

Prvi je bio na tapetu general Dragoljub Ojdanić, načelnik Generalštaba u ratu i aktuelni Savezni ministar odbrane. Morao je da bude sklonjen i penzionisan (doduše, sam je podneo ostavku na koju je jedino on od generala imao pravo kao ministar, kao i zahtev za penzionisanje, ali nakon neviđene medijske harange i pritisaka). Sve u skladu sa „trendom”, kako bi mesto ustupio lekaru specijalisti iz Crne Gore, „ekspertu” za vojne nauke, gospodinu Slobodanu Krapoviću. Kadar crnogorskog SNP-a za koga do tada niko nije čuo, neinteresante biografije, u kojoj se, ipak, gle čuda, pojavio onaj deo o subspecijalizaciji u Velikoj Britaniji.

Do kraja godine su eliminisani, i praktično u zaborav pali, generali: Svetozar Marjanović i Blagoje Kovačević, koji su, pre nego što su ispregovarali i potpisali Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu, kao predstavnici potpuno ravnopravne ratujuće, a ne strane koja kapitulira, obezbedili da navedeni dokument, u veoma nepovoljnim međunarodnim okolnostima bude, u konačnom, sasvim korektan i obećavajući. Uostalom, vreme je pokazalo napred navedeno.

Zatim su posmenjivani skoro svi pomoćnici ratnog načelnika GŠ – načelnici sektora iz rata, kao i legendarni ratni komandanti: 1. i 2. armije, RV i PVO i Ratne mornarice i, koliko se sećam, njihovi načelnici štabova, kao i generalski vrh Uprave bezbednosti, načelnik Operativne uprave, načelnik pozadinskog sektora i načelnici jednog broja vidovskih i rodovskih sektora i uprava Generalštaba, kao i pojedini komandanti i načelnici po dubini.

Šahovski rečeno, iz igre i iz tima su izbačeni velemajstori. Najiskusniji i najškolovaniji vojni kadrovi ne samo u tadašnjoj državi kojoj su pripadali i odano služili. Dostojni naslednici srpskih generala i vojskovođa iz Prvog svetskog rata, koji su imali pre svega ogromno znanje, zatim mudrost i, naravno, hrabrost, da odlučno i nepokolebljivo, svi zajedno kao jedan, tako moćnom agresoru kakvog svet nije video, kažu jasno i glasno – ne, dalje se ne može. I pokažu na delu kako se brani otadžbina.

Ipak, jedan od njih, general-potpukovnik Momir Vukadinović, koji je, kao i svi ostali, protivzakonito i, naizgled mimo bilo kakve logike, penzionisan u septembru 2001. godine, zaslužuje posebnu pažnju. Ne radi prostog poređenja poštovanog generala sa ostalima, jer bi to bilo neumesno s moje strane i nepotrebno, već zbog nečega potpuno drugog, ali strateški važnog.

General Vukadinović, poznat po čeličnoj disciplini, u ratu komandant Beogradskog korpusa, tokom 2000. godine je odabran i postavljen (pored redovne dužnosti načelnika Štaba 1. Armije) na dužnost komandanta „3. Odreda specijalne namene VJ”, koji je kolokvijalno, vrlo brzo nazvan – Kosmetski odred. Jedinica koja je bila određena za povratak na KiM prema Vojnotehničkom sporazumu iz Kumanova i u skladu sa Rezolucijom 1244.

Bio je to vanformacijski i vanserijski sastav prepotčinjen 3. Armiji, brojao je oko hiljadu posebno odabranih profesionalnih pripadnika vojske i policije, sa pratećim osobljem, organizovan u četiri mehanizovane čete i ostale, manje mešovite jedinice. Vrhunski su bili opremljeni, naoružani, obučeni i uvežbani, i, iznad svega, vanredno motivisani za izvršenje delikatnog zadatka.

3. Odred specijalne namene je raspolagao sledećom težom borbenom i ostalom tehnikom:

– 53 BVP-a (borbena vozila pešadije M-80 i 80/A, oklopni transporteri na gusenicama),

– 17 BPV-a (borbena vojno-policijska vozila, oklopni transporteri na točkovima),

4 BRDM-a (oklopna borbeno-izviđačka vozila na točkovima),

– 19 specijalnih vozila,

– 108 neborbenih vozila.

Završna smotra 3. Odreda specijalne namene – Kosmetskog odreda, kada je izvedena i taktička vežba sa bojevim gađanjem pod nazivom „Povratak 2000”, održana je 1. septembra 2000. godine na poligonu kod Pirota, i od tog trenutka je krenuo tajming za povratak navedene jedinice na KiM.[v]

Događaju su pored najviših predstavnika državnih organa, Vojske i MUP-a, prisustvovali visoki predstavnici OUN, vojnodiplomatski kor, a isti su zabeležile sve svetske i domaće agencije i poslenici medija, njih preko stotinu akreditovanih.

Smotra Odreda je izvedena u vremenu kada se, nakon snažne diplomatske aktivnosti naše države, očekivala dozvola SB OUN i zvanični poziv Komande KFOR-a za upućivanje sastava u tamošnju mirovnu misiju.

Dokaz tome je, što je 10-tak dana nakon smotre i izvedene vežbe, u Generalštab VJ stigao telegram komandanta Mirovne misije na KiM, u kojem je stajalo, između ostalog (parafraziram prema sećanju, s obzirom da sam taj dokument čuvao u narednim godinama) – da se preduzimaju mere za prihvat mirovne jedinice SR Jugoslavije, ali da još uvek nisu stvoreni logističko-tehnički uslovi za razmeštaj ljudstva i tehnike, kao i druga pitanja u vezi angažovanja, u kom smislu se predlaže da se upućivanje Odreda odloži za decembar 2000. godine…

Poruka nam je bila jasna – čekali su se rezultati septembarskih izbora i već tada pripremljen scenario petooktobarskog prevrata.

Vreme koje je usledilo jasno je pokazalo zašto je odlagano upućivanje naših snaga i na koji način je to ključno pitanje, koje će presudno uticati na dalja zbivanja na KiM, biti rešeno od strane tzv. međunarodne zajednice, odnosno NATO-a.

Šta je značilo, simbolično, Vukadinovićevo penzionisanje, koje je bilo, ujedno, i ponižavajuće degradiranje?

Obračun, ne samo sa generalom lično kao komandantom Odreda, već i sa tom jedinicom, koja će vrlo brzo biti i formalno rasformirana u sklopu „reorganizacije” vojske. Nema komandanta, nema ni jedinice. To je iznad svega bilo i odricanje državnog vrha od same ideje, odnosno obaveze da naše snage vratimo na Kosovo i Metohiju. Jer, nakon tog čina, dakle, nakon petog oktobra, a osobito posle septembra 2001. godine, niko više iz državnog vrha nije ni smeo da pominje povratak.

Tim problemom se isključivo bavila Vojska (GŠ, 3. Armija i Prištinski korpus) i pri tom mislim, pre svih na načelnike Generalštaba, general-pukovnika Nebojšu Pavkovića a zatim, posebno, general-pukovnika Branka Krgu, i to prilikom redovnih susreta sa komandantima KFOR-a, kada su se postavljala direktna pitanja o vremenu povratka oružanih snaga na KiM. O tome su redovno sastavljani izveštaji sa predlozima mera i upućivani članovima VSO.

Međutim, obezbeđeno je da se tako važno pitanje potpuno medijski i na sve druge načine ignoriše, planski gura u zaborav a zatim i potpuno arhivira.

Taj čin je nedvosmisleno predstavljao prvi korak u pravcu odustajanja od najače poluge (a to je i vreme pokazalo) kojom bi se ispunila obaveza iz rezolucije, događaji na terenu preokrenuli, izbeglim Srbima i ostalima sa KiM pokazala ne samo rešenost da se pokrajina sačuva u sastavu Srbije, već i da se omogući povratak na ognjišta najmanje desetinama hiljada ljudi. I to u prvom talasu. Narod uvek ide za vojskom, staro je pravilo.

Interne procene organa i službi Vojske Jugoslavije, do kojih se dolazilo putem neformalnih anketa upravo u izbegličkim centrima širom Srbije i Crne Gore, apsolutno su potvrdile navedenu pretpostavku. Dakle, podstrek i za napaćeni narod i za vojsku, pre svega na psihološkom planu. I, sve to je, skoro preko noći, nestalo kao mehur od sapunice.

Da li bi nam se dogodio u tako pretpostavljenim uslovima, sa Kosmetskim odredom na terenu, prvo masakr 2004. godine, a zatim i proglašenje nezavisnosti „Kosova” početkom 2008. godine?

Siguran sam i ubeđen kao profesionalac, da do svega toga ne bi došlo.

Uostalom, bile su razrađene sve moguće varijante. Od najmanjih incidenata do oružanih sukoba širih razmera, koje je Odred mogao da rešava, u zavisnosti od intenziteta, autonomno od više dana do više nedelja. Međutim, bile su predviđene i adekvatne snage u gotovosti za intervenciju, težišno iz Prištinskog korpusa i 3. Armije, ukoliko bi saradnja sa KFOR-om i predviđena zaštita izostale, odnosno, ukoliko bi se situacija na terenu izokrenula u suprotnom smeru. To je prema međunarodnim propisima uobičajena i legitimna procedura.

Napred navedeno valja tumačiti u svetlu činjenica koje su bile veoma vidljive i svima poznate – u to vreme su se u sastavu mirovne misije OUN na KosMetu nalazile i snage onih zemalja koje nisu bile članice NATO-a. Recimo, brojčano jak i motivisan kontigent oružanih snaga Rusije, zatim Ukrajine i drugih prijateljskih država. Svakako je da naše snage ne bi bile usamljene i ostavljene na cedilu. A sa njime i srpski narod.

I ne bi izigravali „glinene golubove”, onako kako će od 2003. pa nadalje, neosnovano i konstantno, a prema nalozima svojih zapadnih mentora, izjavljivati tadašnji ministar odbrane, Boris Tadić. Uostalom, šta je rizičnije i žalosnije – to što bi prekaljeni profesionalni vojnici, svi od reda dobrovoljci, „izigravali glinene golubove” jer im je to, u krajnjem, u opisu poslova, ili što je goloruki srpski narod i pripadnici ostalih zajednica u tom statusu neprekidno, evo, punih 15 godina?

Možda je, upravo zbog svega navedenog, podsećanje na 1. septembar 2000. godine kada je postrojen Kosmetski odred i kada su nas delile nedelje a najviše par meseci od njegovog upućivanja, najoriginalnije završiti jednom neobičnom i krajnje simboličnom sekvencom, svojevrsnom porukom, koju i dan danas može da posvedoči više od hiljadu učesnika i gostiju.

U sklopu ceremonije, načelnik Generalštaba, general Pavković je svečano uručivao Vojnu zastavu komandantu Odreda, generalu Vukadinoviću i tom prilikom istakao: „…danas predajem Vojnu zastavu 3. Odredu kao najčasniji simbol naše otadžbine. Zastava simbolizuje našu slobodu, državni suverenitet i nedeljivost naše teritorije. Ona je ujedno, najviši simbol vojničke časti i vaše odanosti našim nacionalnim interesima…„

S obzirom da je padala kiša, sa nebesa je, baš tada, tačno u tom trenutku, i precizno baš prema vrhu koplja, zaparala munja uz snažan odjek groma.

Svi su je videli i na svoj način doživeli (i preživeli). Samo jedna, i nijedna više – munja i grom. Niko nije bio povređen. Ostaje nam, da nakon toliko godina, ponovo razmišljamo o toj nedvosmilenoj poruci i simbolu, kao pravom odgovoru našem vlastitom, umišljenom samoporicanju i samozatiranju.

Onako kako nam je u amanet ostavio i proročki poručio patrijarh Pavle – „Bog pomaže ako ima kome…”

Uostalom, još uvek nije kasno da vratimo neki novi Kosmetski odred ili odrede. Osim ako nije ukinuta rezolucija 1244, a da o tome nisam obavešten.

(U sledećem nastavku – kako je nastavljena „reorganizacija” Vojske tokom 2001. i 2002, sve do početka 2003. godine, kada je zvanično, Beogradskim sporazumom čiji je garant bio Havijer Solana ispred EU (za vreme agresije generalni sekretar NATO-a), demontirana SR Jugoslavija i formirana Državna zajednica Srbija i Crna gora, pa tako i „nova” oružana sila…. i ko je to u Vrhovnom savetu odbrane, u ulozi savetnika, vedrio i oblačio, bukvalno.)

Vrhovni savet odbrane(VSO) su činili: predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica, predsednik Republike Srbije Milan Milutinović i predsednik Republike Crne Gore Milo Đukanović.

Sednicama su na osnovu poziva i ustaljene prakse, prisustvovali i učestvovali u radu – predsednik Savezne vlade, Savezni ministar odbranu i načelnik Generalštaba VJ, ali bez prava odlučivanja.

Karakteristična je i u prilog navedenoj tezi – da su NATO „prijatelji“ nespokojni, veoma afirmativna izjava gospodina Nebojše Čovića, predsednika Koordinacionog tela Vlade Srbije, negde 2001. godine u vreme konačnog rešavanja problema u Kopnenoj zoni bezbednosti (razbijanje OVBPM u rejonu sela Oraovica, a zatim i posedanje poznatih sektora), koji je, evidentno zadovoljan, nekolicini generala doslovno, između ostalog, rekao (parafraziram) „…naša vojska je snažna, zapad se i dalje nje plaši…“

Prema nezvaničnim ali operativno proverenim podacima, nakon završetka agresije 1999.godine, pa sve negde do kraja 2002. godine, od strane Haškog tužilaštva je istražnim i pretkrivičnim radnjama bilo obuhvaćeno 237 pripadnika vojske i policije – od ratnih komandanata VJ i posebno 3. Armije i Prištinskog korpusa i važnijih načelnika, do selektiranih komandanata združenih sastava i komandira osnovnih taktičkih jedinica i drugih pojedinaca, učesnika rata.

Jedan, ne tako mali broj slučajeva, je kasnije predat Sudu za ratne zločine u Beogradu, kao i drugim sudovima u okruženju, gde se još uvek vode istrage i sudski postupci.

Izvor – Odeljenje bezbednosti 3. Armije i UB GŠ VJ, u realnom vremenu.

Prema sećanju – popis dela generala i admirala koji su penzionisani 2000. i 2001. godine od strane VSO-a (pored generala navedenih u tekstu): Obradović, Smiljanić, Zec, Trajković, Farkaš, Vasiljević, Gajić, Anđelković, Banjac, Đorđević, Kodžopeljić, Smiljković, Simić, Pantelić, Ćurčin, Nonković, Ristić, Karanović, Milanović, Matović, Šušić, Borović, Draganjac, Đurović, Jovičić, Obradov, Škrbić, Čeković, Bilbija, Gojović, Hadžiefendić, Stišović, Nikolić, Starčević, Stevanović, Todorović, Vranić, Uskoković, Vuković, Zarić, Vujičić……nekolicini uvaženih generala koje sam zaboravio iz objektivnih razloga, upućujem iskreno izvinjenje.

Među penzionisanima je pažnju zaslužuje jedno ime, general-major Jovan Milanović, koji je još 1998. godine, kao vojni izaslanik u Briselu, uspeo da dođe do detaljnih, originalnih planova NATO-a za agresiju na SRJ i o tome blagovremeno obavesti državni i vojni vrh zemlje, što je značajno, a možda i presudno, uticalo na kvalitetnu postavku odbrane u ratu. Javnosti je u vezi sa tim poznat slučaj francuskog majora Pjera-Anri Binela koji je službovao u sedištu komande NATO, preko koga je, pored ostalih mera i postupaka iz nadležnosti, general Milanović izveo istorijski poduhvat.

Koliko se sećam, general Milanović se nije „bunio“, bio je svestan novonastalih okolnosti, ali je i imao uslove za penzionisanje.

Nešto kasnije će, na predlog načelnika Generalštaba, general-pukovnika Branka Krge, kao civil obavljati dužnost načelnika Vojno-privrednog sektora u Ministarstvu odbrane.

https://www.youtube.com/watch?v=pNcZj0i2gR8 video klip na You Tube: „Vojska Jugoslavije Povratak 2000“, izveštaj RTS-a 01. septembra 2000. godine.

„Obraćajući se pripadnicima jedinice i gostima, komandant 3. Armije VJ, general-potpukovnik Vladimir Lazarević naglasio je da pripadnici Kosmetskog odreda žive i rade u zoni odgovornosti 3. Armije u očekivanju odluke da se vrate na Kosovo i Metohiju. U misiju mira zaštite stanovništva i kulturne baštine jedne civilizacije koja je bila i ostala ponos Evrope. General Lazarević je na kraju izlaganja rekao da neka današnji dan uđe u istoriju kao početak vraćanja Snaga bezbednosti i stanovništva na Svetu srpsku zemlju.“

Na taktičkoj vežbi s bojevim gađanjem, koja je tada prikazana i koja je predstavljala vrhunac borbene gotovosti, pre svega osposobljenosti pripadnika 3. Odreda specijalne namene, od 114 meta pogođeno je 108.

(Fondsk.ru)

http://www.intermagazin.rs/nato-srbija-kad-zlocinacka-alijansa-zari-i-pali-srpskom-vojskom-smenjuje-generale-pukovnike/#comment-724442tenk-slomljena-cev

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s